Svjet­ska mu­zič­ka sce­na bro­ji sve­ga tri do če­ti­ri kla­vir­ska kvar­te­ta, a pu­bli­ka u Cr­noj Go­ri do­bi­la je pri­li­ku da uži­vo ču­je je­dan od njih. Na­kon Her­ceg No­vog i Ko­la­ši­na, kla­vir­ski kvar­tet „Ok­to­pus” ko­ji do­la­zi iz Izra­e­la u sklo­pu mi­ni-tur­ne­je po Cr­noj Go­ri na­stu­pio je pro­te­kle su­bo­te i u Pod­go­ri­ci. U sa­li pod­go­rič­ke Umjet­nič­ke ško­le za mu­zi­ku i ba­let „Va­sa Pa­vić” odr­ža­li su čak dva kon­cer­ta, za dje­cu pri­je­pod­ne, i cje­lo­ve­čer­nji za sta­ri­ju pu­bli­ku.
Ono što je če­tvo­ro pi­ja­ni­sta, kla­vi­rist­ki­nja Ifat Zaj­del – umjet­nič­ki ru­ko­vo­di­lac, i nje­ne ko­le­ge Bart Ber­man, Ta­vor Goč­man i Me­ir Vizl, osni­vač an­sam­bla, pru­ži­li pu­bli­ci de­fi­ni­tiv­no je po­tvr­di­lo vi­so­ke ocje­ne ko­je su im do­sad da­va­li kri­ti­ča­ri. Od­no­sno, nji­ho­vo mu­zi­ci­ra­nje udvo­stru­či­lo je uži­va­nje ko­je pu­bli­ka ima ka­da slu­ša kla­vir­ski du­et, jer je osam ru­ku, na dva kla­vi­ra, po­ka­za­lo svo ton­sko bo­gat­stvo in­stru­men­ta, ali i ka­ko tre­ba­ju ko­mu­ni­ci­ra­ti i sklad­no dje­lo­va­ti čla­no­vi jed­nog ka­mer­nog an­sam­bla, pri­tom ne gu­be­ći ni­šta ni od umjet­nič­kog doj­ma.
Na re­per­to­a­ru su bi­la po­zna­ta dje­la uglav­nom or­ke­star­ske mu­zi­ke, tran­skri­bo­va­na ili pri­po­do­blje­na za kla­vir­ski kvar­tet kao što su „Ma­đar­ska rap­so­di­ja br. 9” F. Li­sta, „Per Gint” E. Gri­ga, „Igra sa­blja­ma” iz ba­le­ta „Ga­ja­na” A. Ha­ča­tu­ri­ja­na, ali i or­ke­star­ski iz­vo­di iz ope­re „Snje­go­ruč­ka”- „Igra ko­me­di­ja­ša” N. R. Kor­sa­ko­va. No, pu­bli­ci su pru­ži­li mo­guć­nost da ču­je i ka­ko zvu­či po­zna­ta „Per­pe­ro­va” pje­sma „Go­ro mo­ja” ka­da se umno­že kla­vir­ski zvu­ci, kao i tra­di­ci­o­nal­nu je­vrej­sku pje­smu „Je­ru­sa­lim od zla­ta”, ali i ču­ve­nu Ba­ho­vu To­ka­tu i fu­gu u d-mo­lu. Na­rav­no, iz­ve­li su i kom­po­zi­ci­ju ko­ju je za „Ok­to­pus” kom­po­no­vao Eran Aške­na­zi - „Ka­pri­čo”.
Kroz kon­cert pu­bli­ku je vo­dio Me­ir Vizl, ko­ji je ob­ja­snio da su na ova­kav re­per­to­ar upu­će­ni jer je ma­lo kom­po­zi­ci­ja ori­gi­nal­no pi­sa­no za ovaj ka­mer­ni sa­stav. Ipak, da se stva­ri po­mje­ra­ju, do­kaz je i ne­ko­li­ko sa­vre­me­nih kom­po­zi­to­ra, kao što je Aške­na­zi, ko­ji pi­šu dje­la baš za „Ok­to­pus”.
- Uglav­nom svi­ra­mo tran­skrip­ci­je or­ke­star­skih kom­po­zi­ci­ja jer je or­ke­star ve­lik i bo­gat zvuč­no, a to mo­ti­vi­še i ono­ga ko aran­ži­ra te ko­ma­de za kla­vir­ski kvar­tet. Ipak, že­lim da na­gla­sim da ono što mi svi­ra­mo na kla­vi­ri­ma ipak zvu­či ma­lo dru­ga­či­je od or­ke­stra, od­no­sno da do iz­ra­ža­ja do­la­ze ne­ke stva­ri ko­je se u or­ke­star­skom iz­vo­đe­nju sla­bi­je ču­ju – ka­že Vizl.
Pi­ja­ni­sta i ugled­ni izra­el­ski pro­fe­sor ka­že da ni­je ni­ma­lo jed­no­stav­no uskla­di­ti svi­ra­nje če­tvo­ro pi­ja­ni­sta, ali da oni u to­me uspi­je­va­ju.
- Mi se oko sve­ga do­go­va­ra­mo, di­sku­tu­je­mo, po­ne­kad se i po­sva­đa­mo, ali na kra­ju pro­na­đe­mo po­zi­ti­van iz­laz iz sve­ga. Me­đu­tim, tre­ba zna­ti da je svi­ra­ti na kla­vi­ru ne­što sa­svim dru­ga­či­je od or­ke­star­skog zvu­ka. Jer, na kla­vi­ru sva­ki ton ili akord je uvi­jek dru­ga­či­ji zbog udar­ca svi­ra­ča na dir­ku, a to tre­ba ob­je­di­ni­ti i to je te­ško – ka­že Vizl.
Za­jed­no vje­žba­ju jed­nom sed­mič­no ne­ko­li­ko sa­ti, a pred kon­cer­te se oku­pe če­šće, i ta­ko­đe svi­ra­ju ne­ko­li­ko sa­ti, do­da­je Zaj­de­lo­va. Iz­bor na „Pe­re­pe­ro­vu” pje­smu, ko­ju je aran­ži­rao Ber­man, „pao” je za­hva­lju­ju­ći Vi­ze­lo­vim pri­ja­te­lji­ma iz Ko­la­ši­na. Ina­če, svi čla­no­vi kvar­te­ta pr­vi put su u Cr­noj Go­ri, i do­da­ju da ih je odu­še­vi­la svo­jim pri­rod­nim lje­po­ta­ma i ra­zno­li­ko­šću pej­za­ža na ta­ko ma­lom pro­sto­ru.Ž.J.


Ma­li sti­dljiv­ci

Vizl na kra­ju ve­čer­njeg kon­cer­ta ni­je krio za­do­volj­stvo pa­žnjom ko­ju im je po­sve­ti­la pod­go­rič­ka pu­bli­ka. Ka­ko ka­že, za­do­vo­ljan je i pri­je­po­dnev­nim kon­cer­tom na ko­jem su pu­bli­ka uglav­nom bi­la dje­ca.
- Vi­dje­lo se po nji­ho­vim oči­ma da ve­o­ma pa­žlji­vo pra­te i da ih in­ter­su­je što svi­ra­mo i na­čin na ko­ji to ra­di­mo. No, bi­li su i po­ma­lo sti­dlji­vi, jer ni­je­su mno­go pri­ča­li s na­ma. Tek na kra­ju kon­cer­ta su dvi­je dje­voj­či­ce raz­go­va­ra­le s na­ma. No, raz­log toj sti­dlji­vo­sti mo­že bi­ti i u či­nje­ni­ci da su oni već sa­da ve­o­ma do­bro edu­ko­va­ni. No, naj­va­žni­je da po­ka­zu­ju in­te­re­so­va­nje – ka­že Vizl, ko­ji ima du­go­go­di­šnji pe­da­go­ški staž.